Jed­na od naj­ve­ćih zvi­je­zda mu­zič­ke sce­ne ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, ko­ja s ne­sma­nje­nom ener­gi­jom i stra­šću i da­nas iz­vo­di pje­sme jed­na­ko pri­hva­će­ne od nje­ne ne­ka­da­šnje pu­bli­ke i mla­dih ge­ne­ra­ci­ja, Ne­da Ukra­den, pro­mo­vi­sa­la je svoj no­vi al­bum pod na­slo­vom Te­ra­pi­ja, kao i vi­deo za svo­ju pje­smu Lju­bav­nik. Uvi­jek otvo­re­na, sr­dač­na i sprem­na da raz­go­va­ra o sve­mu što bi ne­ko­ga mo­glo za­ni­ma­ti, bez us­te­za­nja pri­ča­la je za Story o sve­mu to­me: o al­bu­mu, te­ra­pi­ji i lju­ba­vi.
Je­ste li do kra­ja is­ko­ri­sti­li ovo lje­to?
- Ati­pič­no pro­vo­dim lje­to i ne znam za kla­si­čan od­mor. Čak i kad se pri­si­lim pa odem ne­gdje u ino­stran­stvo, jer je­di­no ta­ko mo­gu da se re­lak­si­ram, na Taj­land, u Du­bai, na Sej­še­le, u Pa­riz ili ta­ko ne­što, pri­sta­li­ca sam ak­tiv­nog od­mo­ra. Me­ni je već tre­ći ili če­tvr­ti dan na­por­no da sa­mo le­žim, sun­čam se, ne mi­slim ni o če­mu ili idem u šo­ping po či­tav dan. Zbog to­ga uvi­jek že­lim da taj od­mor pro­ve­dem rad­no ili u svo­joj ku­ći, na tur­ne­ja­ma, kon­cer­ti­ma, na­stu­pi­ma... Me­ni je pri­je sve­ga po­tre­ban du­šev­ni mir, a za to mi tre­ba li­je­po i sreć­no okru­že­nje: mo­ja po­ro­di­ca, pri­ja­te­lji i pu­bli­ka. I ta­ko ci­je­log ži­vo­ta lje­ta pro­vo­dim na kon­cer­ti­ma, pu­to­va­nji­ma i u svo­joj ku­ći na mo­ru, uvi­jek kom­bi­nu­ju­ći tre­nut­ke od­mo­ra sa ra­dom.
U po­sled­nje vri­je­me če­sto na­po­mi­nje­te da vam je naj­dra­že vri­je­me ko­je pro­vo­di­te sa unu­ci­ma...
- To su za­i­sta naj­ljep­ši tre­nu­ci. Evo, sad sam vi­dje­la ko­li­ko mi ne­do­sta­ju kad sam na tri ili če­ti­ri da­na oti­šla u svo­ju ku­ću na mo­ru, bez njih sve je bi­lo pu­sto i pra­zno. Ni­sam ne­ko ko bje­ži i tra­ži mir u ti­ši­ni i izo­la­ci­ji, već na­pro­tiv, spo­koj pro­na­la­zim po­red svo­jih naj­bli­žih, kad se igra­ju, gu­ču, ga­la­me, za­pit­ku­ju me... Vri­ska dje­ce za me­ne je naj­ve­ća ra­dost i naj­bo­lji od­mor.
Ro­di­te­lji ma­le dje­ce če­sto se ža­le na to da ono što oni us­pi­ju da ura­de u vas­pi­ta­nju za tri mje­se­ca, ba­ke i de­ke po­kva­re za tri da­na, da li je i kod vas ta­ko?
- Mi­slim da se mo­ja ćer­ka ne ža­li. Kao pr­vo, ni­kad ne pro­ti­vr­je­čim nji­ho­vim ro­di­telj­skim me­to­da­ma jer bi to bi­lo kon­tra­pro­duk­tiv­no. Dru­go, ni sa­ma ne vo­lim ne­va­spi­ta­nu dje­cu. Ma­zi­ti da, pru­ži­ti lju­bav da, ali mo­ra se zna­ti red. Za­i­sta ne vo­lim hi­ste­ri­sa­nje. Sva­ko di­je­te pru­ža ne­ki ot­por ko­ji se ma­ni­fe­stu­je na raz­ne na­či­ne, ne­ko pa­da po po­du, dru­go ba­ca pred­me­te... To u star­tu mo­ra­mo da spri­je­či­mo ne­kim ra­zum­nim re­če­ni­ca­ma, ne­kad i ma­lo oštri­je. U sva­kom slu­ča­ju, ni­sam od onih ba­ka ko­je bez­gra­nič­no u sve­mu po­pu­šta­ju, ali da ih obo­ža­vam, u to uop­šte ne tre­ba sum­nja­ti.
Pre­po­zna­je­te li u unu­ci­ma ne­ki svoj gen?
- Ne­vje­ro­vat­no, ali sve tro­je dje­ce ja­ko su mu­zi­kal­ni, valj­da zbog tog pu­šta­nja mu­zi­ke i spo­to­va od naj­ra­ni­jih da­na. Po­sto­ji čak i na Ju­tju­bu sni­mak ka­ko mo­je dvi­je unu­ke uzmu iPad, pro­na­đu pje­smu i pu­ste je. Ve­o­ma su mu­zi­kal­ni, a ima­ju i ne­ke dru­ge oso­bi­ne ko­je me pod­sje­ća­ju na me­ne. Jed­na div­no cr­ta, pi­še i ima sklo­nost ka ured­no­sti. Ova dru­ga, opet, ne izu­va šti­kle, a uju­tro ima pet lan­či­ća na se­bi i pet­na­est na­ru­kvi­ca. Na­o­ča­re mo­ra­ju da bu­du u skla­du sa ci­pe­li­ca­ma i ne­će bi­lo ko­ju ha­lji­nu, već tač­no onu ko­ju je za­mi­sli­la, ta­ko da i kod nje vi­dim ne­što mo­je. Ma­li Du­le vo­li auto­mo­bi­le i ima tu mo­ju pe­dan­te­ri­ju.
Ka­ko uspi­je­va­te da tra­je­te če­ti­ri de­ce­ni­je na sce­ni, a va­šu mu­zi­ku slu­ša i mla­đa ge­ne­ra­ci­ja?
- Mi­slim da je taj­na u iz­bo­ru pje­sa­ma i pri­stu­pu po­slu, ali i u vi­zu­el­nom dje­lu. Sma­tram da je ono što ja ra­dim ve­li­ka pri­vi­le­gi­ja, jer ima­ti ta­le­nat ko­ji usre­ću­je vas i hi­lja­de lju­di ko­ji vas okru­žu­ju, ne­što je zbog če­ga čo­vjek osje­ća za­hval­nost Bo­gu, ro­di­te­lji­ma i sop­stve­nom unu­tra­šnjem ustroj­stvu. Ni­je do­volj­no ima­ti ta­le­nat, tre­ba ga i iz­ni­je­ti, ima­ti sna­ge, ra­zu­ma i ener­gi­je da se to sve za­jed­no pri­ka­že. S dru­ge stra­ne, ba­vi­ti se ovim u da­na­šnje vri­je­me su­ro­ve br­zi­ne, sve­op­šte do­stup­no­sti in­fo­r­ma­ci­ja di­gi­tal­nim teh­no­lo­gi­ja­ma, gdje je na klik mo­gu­će vi­dje­ti šta se ra­di u Ho­li­vu­du ili na bi­lo kom kra­ju svi­je­ta, šta ra­de Ma­do­na i Bi­jon­se, zna­či bi­ti sa svi­ma za­jed­no u tom glo­bal­nom se­lu, u jed­noj su­ro­voj kon­ku­ren­ci­ji. To zna­či da se u pot­pu­no­sti mo­ra­te po­sve­ti­ti to­me ili od­mah od­u­sta­ti od sve­ga. Te sre­di­ne, ko­ja je ne­kad po­sto­ja­la, vi­še ne­ma. Onaj ko je da­nas po­pu­la­ran, zna­či da je up-to-da­te, sva­ka tri ili če­ti­ri mje­se­ca ima hit, vi­deo-spot...
To zna­či da ste ja­ko mla­di za svo­je go­di­ne?
- Pa pri­pa­dam toj ge­ne­ra­ci­ji ko­ja je još ak­tiv­na: Ša­ban, Mi­ro­slav, Jo­si­pa Li­sac, Bre­ga, Čo­la...
Va­ša te­ra­pi­ja je­ste ono što bi se ne­ka­da, u vri­je­me plo­ča, zva­lo du­pli al­bum?
- Te­ra­pi­ja pred­sta­vlja kru­nu če­tvo­ro­go­di­šnjeg ra­da. De­vet­na­est pje­sa­ma je na al­bu­mu za Sr­bi­ju i osta­tak svi­je­ta, isto to­li­ko i na CD-u za hr­vat­sko tr­ži­šte, jer je ta­mo iz­da­vač Hit Re­kords već u ju­nu pro­mo­vi­sao iz­da­nje. Ova dva iz­da­nja une­ko­li­ko se raz­li­ku­ju, ta­ko da imam vi­še od dva­de­set no­vih pje­sa­ma. Iza al­bu­ma sto­ji je­dan ogro­man trud, da­ni­ma sam bi­ra­la ma­te­ri­jal i pre­slu­ša­la sto­ti­ne pje­sa­ma ra­znih auto­ra, po­tom sam sa­te i sa­te pro­ve­la u ra­znim stu­di­ji­ma, od­la­zi­la u raz­ne dje­lo­ve biv­še Ju­go­sla­vi­je, sni­ma­la spo­to­ve... Kad ču­jem da je ne­ko do­bio osam pje­sa­ma, ušao u stu­dio i ot­pje­vao ih, na­pro­sto ne mo­gu da vje­ru­jem. Me­ni se to u ži­vo­tu ni­je de­si­lo. Kad je ri­ječ o ovom al­bu­mu, htje­la sam da ga uči­nim za­ni­mlji­vi­jim. Iako pri­pa­dam pop mu­zi­ci, ov­dje po­sto­ji i ne­što što u se­bi ima fol­ka jer sam ra­sla uz nje­ga, kao i sev­da­lin­ke. Vo­lim kad u pje­smi ima har­mo­ni­ke, vo­lim tru­ba­če, tam­bu­ra­še i na ovom al­bu­mu za­i­sta ima po­ne­što od sve­ga to­ga, ali i do­bre pop pje­sme.


Muzika i jeste terapija
Za­ni­mljiv je na­ziv al­bu­ma...

- To je na­ziv jed­ne pje­sme ko­ji mi se uči­nio zgod­nim po­što me­ni mu­zi­ka za­i­sta je­ste te­ra­pi­ja. Vr­lo če­sto smo se uz pje­sme za­lju­blji­va­li i od­lju­blji­va­li, pa­ti­li i ve­se­li­li se. To je ta mu­zi­ko­te­ra­pi­ja ko­ja je po­zna­ta i u psi­ho­a­na­li­zi, i u psi­ho­te­ra­pi­ji, i u ka­fa­ni.